"...Sada rece Almitra:
Govori nam o ljubavi.
A on podize glavu i pogleda na ljude, i muk zavlada medju njima.
I snaznim glasom rece:
Kad te ljubav zove sledi je,
Premda su joj putevi tvrdi i strmi.
A kad vas krila njena ponesu, predajte joj se,
Premda vas mac skriven u njezinim perima moze raniti.
A kad vam govori, verujte joj,
Premda njezin glas moze razdrmati vase snove kao sto severac pustosi perivoj.
Jer, kao sto vas ljubav kruni, tako ce vas i razapeti.
Jer, koliko vam pomaze da rastete, toliko vas i podkresava.
Kao sto se uspinje na vasu visinu i draga vam najneznije grane
sto drscu na suncu.
Tako ce vam sici u korenje i protresti dok prianjaju uza zemlju.
Poput snopova zita ona vas u se skuplja.
Ona vas mlati da bi vas razgolitila.
Ona vas sije da bi vas lupine vase oslobodila.
Ona vas melje dok ne pobijelite.
Ona vas mesa dok gipki ne budete,
A onda vas mece na svoj sveti oganj,
da postanete sveti kruh za Bozji sveti pir.
Sve ce vam ovo ljubav uciniti kako bi ste doznali tajne svojega
srca i da bi ste po tom znanju postali komadic srca samoga zivota.
Ali, ako u svojem strahu budete trazili samo ljubavni mir i ljubavni uzitak.
Bolje vam je da pokrijete golotinju svoju i da odete s gumna ljubavi,
U svet bez godisnjih doba, gde cete se smijati, ali ne punim smijehom,
i gde cete plakati, ali ne svim svojim suzama.
Ljubav ne daje nista osim sebe i ne uzima nista osim sebe.
Ljubav nema nista niti se ona moze imati:
Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. "